BESPLATAN PROjekat HIPERAKTIVAN ZIVOT
Podrzan sredstvima budzeta grada novog sada- gradske uprave za socijalnu i deciju zastitu
|
BESPLATNO PREDAVANJE NA TEMU HIPERAKTIVAN ŽIVOT
Četvrtak 9. okt. 2014. u 19:00 Plava sala Skupštine Grada Novog Sada |
| ||
Pozivamo vas na besplatno predavanje Hiperaktivan život u ponedeljak 24. nov 2014.u 19h , sala na Bazenu Slana bara, Sentandrejski put 106b, ulaz A,....predavač dr. Olga Dukić iz Tim centra i dr. Olga Trifunović iz Razvojnog savetovališta " Mala škola",....ulaz slobodan.....
ADHD (attention deficit/hiperactivity disorder) je skraćen naziv za čitav niz ponašanja koje se naziva poremećaj pažnje i hiperaktivni poremećaj. Ovo oboljenje poslednjih godina je sve češće prisutno u opštoj populaciji. Smatra se da je broj obolele dece između 3-9% u SAD-u. Zvaničan procenat obolelih u Republici Srbiji nije poznat, ali se smatra da je i kod nas procenat prepoznate i dijagnostikovane dece sa ovim poremećajem svake godine sve veći i da dostiže 6%. Ako je dete živahno, puno energije, brbljivo i znatiželjno ne znači da ima ovaj poremećaj. Ali mnoga hiperakt. deca nisu na vreme prepoznata jer se u opštoj populaciji malo zna o ovom poremećaju i zbog toga imaju problem u porodici i okruženju. Hiperaktivna deca su nemirna, imaju problem sa koncentracijom i impulsivno reaguju, imaju poteškoća u svakodnevnom životu: otežano uspostavljaju kvalitetni odnos sa vršnjacima i odraslima i teško se snalaze u situacijama u kojima se očekuje pridržavanje pravila (vrtić i škola). Hiperaktivno dete ima malo prijatelja, izolovano je, odbačeno i nema podršku i pomoć odraslih koje su mu potrebni.Roditelji hiperaktivne dece imaju takođe problema i u samoj porodici a i u okruženju, a može im se pomoći.
Ovim programom želimo da skrenemo pažnju javnosti i upoznamo što više roditelja sa simptomima ovog poremeđaja, omogućimo njegovo lakše prepoznavanje kod dece, i time i brže lečenje hiperakt. dece. Želimo i da pružimo podršku roditeljima hiperakt. dece, da im ukažemo na načine lečenja, ustanove i stručne službe kojima mogu da se obrate, da ih naučimo kako da se ophode sa decom i kako da pomognu svojoj deci na putu do izlečenja. Želimo da pomognemo hiperakt. deci da poboljšaju koncentraciju i usmere pažnju na postavljene zadatke i time stvorimo preduslove da se integrišu u obrazovni sistem i u društvenu zajednicu zajedno sa ostalim vršnjacima.
Danas se prilično veliki broj dece opisuje kao - "hiperaktivna", pa se čini da je taj izraz postao veoma popularan. Ako je vaše dete živahno, puno energije, stalno u pokretu, brbljivo, radoznalo... to još uvek ne znači da je hiperaktivno, odnosno da ima poremećaj. Možda je samo nemirno.
Prof. dr Svetomir Bojanin, dečji psihijatar, objasnio je kako roditelji mogu da razlikuju hiperaktivno od "samo" nemirnog deteta.
Kako se ponaša hiperaktivno dete? - Ono je uznemireno dete, u čijem se nemiru ne vidi nikakav smisao. Pažnja mu je izrazito kratkotrajna. Sve što vidi, ono bi da dohvati, kada to dohvati, ono ga samo pogleda i ostavi. Ili ga, zbog brzine i nehata, sruši. U stanju je da neprestano prekida još nezavršenu aktivnost, da bi započelo neku sasvim novu, pa i nju napustilo nedovršenu, i tako redom... Svaki novi opažaj čini da ono ispruži ruku ili usmeri pažnju i ponašanje ka tome, tek da bi to novo bolje videlo, dodirnulo... i, to je sve. Hiperaktivno dete je, u stvari, rasute pažnje. Ono bi sve novo što vidi - da dodirne, privuče, sve što čuje - ono bi da vidi, zanemarujući pritom sve ono čime se trenutno bavi, ne povezujući to novo sa onim što već radi. Ta pažnja se pobuđuje bez ikakve selekcije ili skale vrednosti, koja bi nekim sadržajima davala prednost, a neke zanemarivala.
Uporedo sa rasipanjem i slabljenjem pažnje, pojačava se motorički nemir, koji se pažnjom i motiviše, i koji je prati. Za ovu decu je tipično da deluju neumorno, ne iscrpljujući se svojom jurnjavom... stalnom, neosmišljenom aktivnošću. Međutim, kada im se da zadatak da nešto osmišljeno rade, na primer, da marširaju kao vojnici, ili da crtaju nešto što zahteva preciznost pokreta i krajnju pažljivost, ona se zamore znatno pre druge dece. Zamara ih sopstveni voljni zahtev da svoju pažnju održavaju u istoj napetosti neko vreme, kao i to što nastoje da svoje pokrete vode organizovano, shodno cilju onoga što im je zadato.
Hiperaktivna deca zahtevaju posebno organizovan i usmeren program vođenja kroz vaspitavanje i obrazovanje. Svako dete treba «voditi» na način koji će zadovoljiti njegovu radoznalost, a koju uvek prati neposredna akcija. U tom smislu, potrebno je da zadaci što se pred dete stavljaju budu što kraći. Da ne zahtevaju predug voljni napor ovladavanja pažnjom i sopstvenom potrebom za pokretanjem tela. Detetu treba zadavati probleme koji mogu da se završe u određenom kraćem roku. Pritom, svaki zadatak mora da bude iz serije onih koje je već imalo i kojima je već ovladalo, što ga motiviše izgledima na uspeh u tom rešavanju.
Svako dete, pa i hiperaktivno, želi da bude uspešno, shodno merilima sredine, makar samo na tren, ako ne može i na neki duži rok, stalno. Kada ono ovlada određenom serijom problema, zadaju se nove serije zadataka, sa tek nešto težim zahtevima. Dete će "ući u pokušaj" da ih razrešava - a time i savlada, nauči, uvek sa više optimizma. A to je važno za svaki uspeh u upoznavanju tajni života i ovladavanju sopstvenim ophođenjima prema drugima.
To je put kojim svako dete, a posebno hiperaktivno, počinje da upija znanja i veštine ponašanja, već samim tim što počinje da voli takvog učitelja i da se sa njim identifikuje. Dakle, hiperaktivno dete ima usporen razvoj pažnje i povećanu potrebu za kretanjem - s tim što ni jedno, ni drugo ne odgovara uzrastu. Ima svoju dijagnozu, kao i metode prevencije i tretmana.
Prof. dr Svetomir Bojanin, dečji psihijatar, objasnio je kako roditelji mogu da razlikuju hiperaktivno od "samo" nemirnog deteta.
Kako se ponaša hiperaktivno dete? - Ono je uznemireno dete, u čijem se nemiru ne vidi nikakav smisao. Pažnja mu je izrazito kratkotrajna. Sve što vidi, ono bi da dohvati, kada to dohvati, ono ga samo pogleda i ostavi. Ili ga, zbog brzine i nehata, sruši. U stanju je da neprestano prekida još nezavršenu aktivnost, da bi započelo neku sasvim novu, pa i nju napustilo nedovršenu, i tako redom... Svaki novi opažaj čini da ono ispruži ruku ili usmeri pažnju i ponašanje ka tome, tek da bi to novo bolje videlo, dodirnulo... i, to je sve. Hiperaktivno dete je, u stvari, rasute pažnje. Ono bi sve novo što vidi - da dodirne, privuče, sve što čuje - ono bi da vidi, zanemarujući pritom sve ono čime se trenutno bavi, ne povezujući to novo sa onim što već radi. Ta pažnja se pobuđuje bez ikakve selekcije ili skale vrednosti, koja bi nekim sadržajima davala prednost, a neke zanemarivala.
Uporedo sa rasipanjem i slabljenjem pažnje, pojačava se motorički nemir, koji se pažnjom i motiviše, i koji je prati. Za ovu decu je tipično da deluju neumorno, ne iscrpljujući se svojom jurnjavom... stalnom, neosmišljenom aktivnošću. Međutim, kada im se da zadatak da nešto osmišljeno rade, na primer, da marširaju kao vojnici, ili da crtaju nešto što zahteva preciznost pokreta i krajnju pažljivost, ona se zamore znatno pre druge dece. Zamara ih sopstveni voljni zahtev da svoju pažnju održavaju u istoj napetosti neko vreme, kao i to što nastoje da svoje pokrete vode organizovano, shodno cilju onoga što im je zadato.
Hiperaktivna deca zahtevaju posebno organizovan i usmeren program vođenja kroz vaspitavanje i obrazovanje. Svako dete treba «voditi» na način koji će zadovoljiti njegovu radoznalost, a koju uvek prati neposredna akcija. U tom smislu, potrebno je da zadaci što se pred dete stavljaju budu što kraći. Da ne zahtevaju predug voljni napor ovladavanja pažnjom i sopstvenom potrebom za pokretanjem tela. Detetu treba zadavati probleme koji mogu da se završe u određenom kraćem roku. Pritom, svaki zadatak mora da bude iz serije onih koje je već imalo i kojima je već ovladalo, što ga motiviše izgledima na uspeh u tom rešavanju.
Svako dete, pa i hiperaktivno, želi da bude uspešno, shodno merilima sredine, makar samo na tren, ako ne može i na neki duži rok, stalno. Kada ono ovlada određenom serijom problema, zadaju se nove serije zadataka, sa tek nešto težim zahtevima. Dete će "ući u pokušaj" da ih razrešava - a time i savlada, nauči, uvek sa više optimizma. A to je važno za svaki uspeh u upoznavanju tajni života i ovladavanju sopstvenim ophođenjima prema drugima.
To je put kojim svako dete, a posebno hiperaktivno, počinje da upija znanja i veštine ponašanja, već samim tim što počinje da voli takvog učitelja i da se sa njim identifikuje. Dakle, hiperaktivno dete ima usporen razvoj pažnje i povećanu potrebu za kretanjem - s tim što ni jedno, ni drugo ne odgovara uzrastu. Ima svoju dijagnozu, kao i metode prevencije i tretmana.