Projekat je nastavak prošlogodišnjeg projekta „Hiperaktivan život“ , Grad Novi Sad među prvima je prepoznao ovaj poremećaj a lokalna samouprava je finansirala projekat i time pokazala da poštuje Zakon o socijalnoj zaštiti kroz razvijanje inovatinosti. Ukazala se potreba za kontinuitetom pružanja pomoći porodicama sa ADHD problemom, sa težištem na većoj edukaciji roditelja . Veliki broj istraživanja govori o visokom nivou stresa koji postoji u porodicama dece sa hiperkinetskim poremećajem (Johnson&Reader, 2002). Ukoliko se roditelji uključe u psihološki tretman počinju da opažaju dečije ponašanje kao kontrolabilno što dovodi do redukcije stresa u čitavoj porodici (Johnston i sar., 2000). Zbog toga je veoma važno da se roditeljima pruži mogućnost da usvoje različita psihološka znanja kako bi se poboljšala interakcija između roditelja i dece koja je zbog prirode poremećaja značajno narušena (Werner, 2003). Usled kontinuirane brige za dete i svakodnevnog stresa roditelji mogu postati socijalno izolovani i depresivni. Pelham and Lang (1999.) su objavili seriju istraživanja koja pokazuju da u ekperimentalnim uslovima čak i kratkotrajna izlaganja dečijem problematičnom ponašanju iz spektra hiperkinetskog poremećaja dovodi do značajnije upotrebe alkohola kod roditelja.
Ovim programom želimo da skrenemo pažnju javnosti i upoznamo što više roditelja sa simptomima ovog poremeđaja, omogućimo njegovo lakše prepoznavanje kod dece, i time i brže lečenje hiperakt. dece. Želimo i da pružimo podršku roditeljima ove dece, ukažemo na načine lečenja, ustanove i stručne službe kojima mogu da se obrate, te da ih naučimo kako da se ophode sa decom i kako da im pomognu na putu do izlečenja. Želimo da se kod hiperaktivne dece poboljša koncentracija i usmeri pažnja na postavljene zadatke i time stvorimo preduslove da se integrišu u obrazovni sistem i u društvenu zajednicu zajedno sa ostalim vršnjacima.
Kako navode Mueller i saradnici (2012.), informiranost i stavovi učitelja o deci sa ADHD-om od posebne su važnosti, s obzirom da su teškoće koje dete ima u školi najčešći razlog njihovog inicijalnog upućivanja na dijagnostičku procenu. Učitelji razredne nastave u svakodnevnom su direktnom kontaktu s detetom, pa tako svojim razumevanjem i reakcijama na detetovo ponašanje mogu imati poseban uticaj na adaptaciju deteta u školski sistem.
Neurofidbek uređaj snima fiziologiju i moždane talase deteta preko senzora. Ti biološki signali prenose se u kompjuter i pokreću određene kompjuterske igrice i animacije. Dete, bez miša ili džojstika, samo svojim umom i promenama u fiziologiji, pokreće kompjuterske igrice. Prednost ovog metoda, posebno u radu sa decom, je u tome što ga korisnici ne doživljavaju kao lečenje koje im je potrebno zato što su bolesni, niti kao prevaspitavanje jer su nevaspitani ili razmaženi. Oni dolaze da «treniraju mozak», kao što idu na sport da bi trenirali mišiće.
Ovi treninzi daju dugotrajne efekte, posebno u kombinaciji sa fizičkom aktivnošću.
Važno da se ADHD prepozna u najranijem uzrastu jer su mogućnosti za lečenje, izlečenje i pomake mnogo veće.
Ovim programom želimo da skrenemo pažnju javnosti i upoznamo što više roditelja sa simptomima ovog poremeđaja, omogućimo njegovo lakše prepoznavanje kod dece, i time i brže lečenje hiperakt. dece. Želimo i da pružimo podršku roditeljima ove dece, ukažemo na načine lečenja, ustanove i stručne službe kojima mogu da se obrate, te da ih naučimo kako da se ophode sa decom i kako da im pomognu na putu do izlečenja. Želimo da se kod hiperaktivne dece poboljša koncentracija i usmeri pažnja na postavljene zadatke i time stvorimo preduslove da se integrišu u obrazovni sistem i u društvenu zajednicu zajedno sa ostalim vršnjacima.
Kako navode Mueller i saradnici (2012.), informiranost i stavovi učitelja o deci sa ADHD-om od posebne su važnosti, s obzirom da su teškoće koje dete ima u školi najčešći razlog njihovog inicijalnog upućivanja na dijagnostičku procenu. Učitelji razredne nastave u svakodnevnom su direktnom kontaktu s detetom, pa tako svojim razumevanjem i reakcijama na detetovo ponašanje mogu imati poseban uticaj na adaptaciju deteta u školski sistem.
Neurofidbek uređaj snima fiziologiju i moždane talase deteta preko senzora. Ti biološki signali prenose se u kompjuter i pokreću određene kompjuterske igrice i animacije. Dete, bez miša ili džojstika, samo svojim umom i promenama u fiziologiji, pokreće kompjuterske igrice. Prednost ovog metoda, posebno u radu sa decom, je u tome što ga korisnici ne doživljavaju kao lečenje koje im je potrebno zato što su bolesni, niti kao prevaspitavanje jer su nevaspitani ili razmaženi. Oni dolaze da «treniraju mozak», kao što idu na sport da bi trenirali mišiće.
Ovi treninzi daju dugotrajne efekte, posebno u kombinaciji sa fizičkom aktivnošću.
Važno da se ADHD prepozna u najranijem uzrastu jer su mogućnosti za lečenje, izlečenje i pomake mnogo veće.
